Uvek mi je bilo teško da odvojim pesmu od pevanja, poeziju od muzike. To ne znači da ne volim poeziju koja se čita. Imam tu privilegiju da poznajem nekoliko sjajnih pesnika i volim njihove zbirke. Od samog početka, pišući svoju prvu pesmu, čuo sam u svakom stihu melodiju, poželeo sam da se te reči razigraju muzikom. To je bio razlog da naučim nekoliko osnovnih akorda na gitari. Nikada me nije posebno privlačilo da pevam pesme koji su drugi napisali. Želeo sam nešto sasvim autentično.
Imao sam osećaj da samo uz muziku, moj stih dobija pravi zamah i puno značenje. Vremenom sam počeo da verujem da je to jedina magija koju bih mogao da savladam i jedina koja postoji, dovoljna moćna da ohrabri za rat, uteši u ljubavi ili natera na ples. Odakle dolaze te pesme koje se zaglave u svesti danima i godinama, ponekad posle samo jednog slušanja? Još ne znam.
Sviram gitaru, pokušavam da pronađem ton za stih koji pišem, već dosta dugo. Snimam i objavljujem albume za nezavisne izdavače uporno, bez obzira na činjenicu da jako mali broj ljudi to posluša ili uopšte ima pojma o tome. Dosta mojih poznanika čak i ne zna da pišem i koliko mi to znači. Ne radi se ni o kakvoj tajni. Mislim da ih prosto ne zanima i ne pokušavam da ih zainteresujem. Ipak, ono što znam pouzdano je da nikada neću moći da prestanem. Ko je oboleo od ove bolesti, to dobro razume. Ko nije, uzalud se zamara da shvati.
Kodagain sam prvi put slušao kod prijatelja, Nikole Uroševića, jednog sjajnog čoveka sa sličnom vrstom oboljenja koje ja imam, s tim da je njegova grupa, Kinovia, uvek bila dosta uspešnija od svih mojih pokušaja i uživa kultni status među ljubiteljima određenih žanrova. Često me je upoznavao sa novom i uzbudljivom muzikom kada bih ga posećivao u Beogradu.
Pustio mi je tu jednu pesmu, “Maila Nurmi”. i odmah sam shvatio da slušam nešto sasvim posebno. Posvećenu Vampiri, peva je jedan od najlepših vokala koje sam čuo. Melodija je od onih koje te nikada ne napuste,To je sve za čime sam tragao pišući stihove i muziku. Saznao sam od Nikole da se čovek koji peva zove Saša i da živi u Knjaževcu.
Narednih godina, muzika Kodagaina mi je često bila u plejeru. Nova tehnologija i socijalne mreže dale su mi priliku da se još bolje upoznam sa njegovim radom i da stupimo u kontakt. Ponekad bismo razmenili po koju poruku,ali trudio sam se da ga ne gnjavim previše.
Nije prošlo puno vremena a neke radosne životne okolnosti su me na duže vreme odvukle od muzike i pesama. Moj prijatelj IV/AN je popravio i remiksovao jednu moju staru pesmu i dao joj nov život. Sem toga se ništa nije dešavalo sa mojim muzičkim radom. Nisam prestajao da pišem doduše, pa sam sa svojim starim saradnikom, Džoni Promisom, napravio jedan stvarno poseban album,prvi svoje vrste u Srbiji: Binarni Om. Moja uloga je ovde bila da samo pročitam svoje stihove, Džoni je uradio sve ostalo. Album je, među ljubiteljima,prošao stvarno sjajno. U trenutku mi se učinilo da bi trebalo samo na taj način da radim. U svakom slučaju, jedino sam za takav album imao vremena.
Saša ga je poslušao i javio se, rekavši da mu se dopao. Veliki kompliment od majstora. Nedugo zatim, dobio sam od njega ponudu da na moje stihove napiše muziku, što sam sa oduševljenjem prihvatio. Neko vreme, ništa se nije dešavalo. Gotovo sam bio i zaboravio na to, kada su, jedna po jedna, počele da pristižu ove neverovatne pesme. Uzbuđenje koje osetiš kada sa strane, potpuno pasivno posmatraš na koji način tvoje reči, napisane u
nekom tihom i sasvim intimnom trenutku postaju velike, otpevane Sašinim glasom i uvučene u ove sjajne melodije, bilo je potpuno novo za mene. Svaki fajl sa pesmom nestrpljivo sam ubacivao u plejer i slušao po nekoliko puta. Nisam očekivao da će ih biti više od nekoliko, ali se, na moju radost, Saši dopao veći broj pesama i sada ih ima 14.
Kodagain ima svoje poštovaoce u indie svetu i često se može čuti u kultnoj radio emisiji “Pop Depresija”, koju već godinama vodi Ivan Lončarević. Emisiju volim i rado sam je slušao još kao student i
ni na kraj pameti mi nije bilo da će se nešto moje ikada naći u njoj. Veoma sam mu zahvalan što je u nekoliko izdanja “Depresije” uvrstio i pesme koje ćete naći i ovde.
Ja sam odrastao na muzici sa albuma, LPjeva. Za "singlice" sam bio previše mlad. Ne mogu da 14 pesama snimljenih sa istom idejom posmatram kao 14 singlova, za mene je to album. Rekao sam Saši da bi bih voleo da na taj način zaokružimo ovaj prvi deo naše priče i on se složio. Moj prijatelj Džoni primetio je da se albumom proteže jedan letnji, nostalgični ton, pa mi se ono uobičajeno “ Primite puno pozdrava”, koje se pisalo na razglednicama polovinom prošlog veka, učinilo najboljim za naslov. Jedan iščezli pozdrav za davna leta, sa razglednica koje niko ne piše, za ime albuma muzike koju samo malobrojni čuju.
Saša i ja se još uvek nismo sreli ali mislim da je ova naša muzička razglednica susret vredniji od svih površnih prijateljstava koje se trudimo da održimo, veoma često bez uspeha.
Ne sumnjam da ćemo se videti, jednom. Obojica volimo “viljamovku”, pa ću za taj sastanak pokušati da pronađem neku dobru, domaću.